Zivio je u velikom gradu. Imao je i nadimak koji se lako pamtio i koji su mu nadjenuli jos u djetinjstvu – Prdonja. Imao je i veliku guzicu, valjda je to i logicno za vanserijske prdonje, i malu glavu koja je vremenom postajala sve manja i manja u odnosu na guzicu. Godinama unazad sjedio je po citav dan, a imao je vec cetrdeset godina, kad je pomislio da je izrazito sretan zbog svega toga. Zenu i djecu nije imao, zivio je sam. To je olaksavalo njegov hobi i jedinu radost, nije bilo nikoga da mu prigovara. Ali, Prdonja je primijetio da nije zabavno kad prdi sam sebi i kad nema nikakve reakcije okoline, kad nikome ne napravi stetu svojom neobicno smrdljivom pojavom. Sustina zivota je u prdenju, shvatio je on jos u osnovnoj skoli. Zato je najcesce i sjedio sam. U gimnaziji je nastavio sjediti sam, a poseban uzitak bio mu je kad bi na ekskurziji prdio u autobusu kako bi pokvario izlet ostalim dacima medu kojima nije imao prijatelja. Ni na fakultetu nije imao prijatelja, brzo ga je zavrsio jer nista zanimljivije nije ni imao da radi. Onda se zaposlio. Nasao je i zenu. Zena je bila takva da mu se prdenje vise dopalo od nje. On je bio takav da je zena odlucila da ga ostavi zbog jednog jedinog prdeza, manje je vredio. I ne samo zbog toga. A on je konacno ostao sam sa svojom velikom guzicom, glasnim prdezom i slobodnim prostorom.

Medutim, osjecao je da je nezadovoljan. Nije mogao shvatiti kako to da se ljudi u stanu iznad njegovog smiju, pjevaju, vesele se, imaju prijatelje, dolaze im gosti. I u stanu ispod njegovog. I u stanovima na istom spratu. A niko ne prdi. Odlucio je da im se osveti, da im zivot ucini nesnosljivim. Svakog je dana ulazio u lift i prdio. Bio je maskiran, lazni brcici i naocare koje je skidao u stanu kad bi ostajao sam, ali prdez je bio prepoznatljiv. Mogao je to tiho, postao je vjest tokom godina iskustva. Prdio je i prdio. Po citav dan. Vracajuci se s posla, veselio se svakom narednom prdezu. Najvise je volio kad je lift bio pun pa kad mu je polazilo za rukom da sam zasmrdi prostor svima oko sebe, kad on sam narusi jutro ili popodne svima oko sebe. Pa nazad u lift. Novi ljudi – nove zrtve. Nije toliko uzivao u prdezu koliko u nemoci i neprijatnosti ostalih oko sebe koji su sutjeli i trpjeli budalu, tako su o njemu mislili. Bili su nijemi, cekali da se lift spusti, a onda su bjezali ostavljajuci Prdonju samog sa svojim prdezom. Tako sitan covjek, a toliki smrad. Valjda to ide jedno uz drugo. Jednom je galamio na nekog mrsavog buntovnika koji mu je prigovorio: “Znas ti ko sam ja? Je l’ znas ti s kim pricas?” Mrsavi je usutio i sacekao da izade iz lifta. A Prdonja bi se u tim trenucima osjecao usamljen, prdez, iako njegov, ipak nije neko drustvo. Tada bi sacekao sljedeceg prolaznika, ali su oni koji su ujutro isli gore bili malobrojni. Ipak, volio je gledati zrtve u oci, to mu je pridavalo neobicno zadovoljstvo.

Na pocetku karijere je radio u velikoj kancelariji, ali je ubrzo premjesten u manju zbog svoje neobicne skolonosti. U toj malenoj je bio sam misleci kako je napredovao zbog svog znacaja u firmi. Nije potpuno uzivao na poslu, nije bilo zrtava. Ali, stanari iz zgrade nisu mogli pobjeci. Cak i kad su isli pjeske, on ih je znao zakaciti na uskim stepenicama. Prdio je neprekidno. Bio je dosadan kao opaka bolest. Nekoliko puta su ga odvazniji pojedinci slabijih zivaca zamolili da to ne radi, ali on je uzivao i nastavljao je jos upornije i jos bezobraznije. Cak je nasao jos nekoliko prdonja s kojima je isto radio. Upoznao ih je na festivalu prdonja. Postao je i clan udruzenja “Nezavisni prdonja”. Nekad su isli zajedno u akcije i to je bilo jedino vrijeme koje su provodili u drustvu, iance je usamljenost grizla njihove zivote kao plinovi koji su izlazili iz njih. Uzivali su dok su prdili zajedno i njuskali jedan drugog oko guzice. Voljeli su to raditi u prodavnicama, izmedu rafova, tamo gdje su obicni i normalni ljudi zadovoljavali svoje osnovne potrebe i kupovali speceraj. A oni i njegovi pajtasi su prdili i smijali se zadovoljno. Po izlasku iz prodavnice, Prdonja je ipak ostajao sam. Sam i nesretan. Kao i njegovi smrdljivi poznanici.

Jednog je dana usao u lift. U istom tom liftu vec je pisalo “Ja prdim najbolje”, a na suprotnoj strani “Ja prdim stalno”, bas ispod vec izblijedjelog “Superprdeza”. On je to napisao davno, a bilo mu je glupo da na obe strane lifta pise isto. U dnu ogledala je crnim flomasterom napisao “Nenadprdljivi”, stampanim slovima. I naisao je jedan mali, vracao se iz skole. Kad se Prdonja spremio da ispusti ubicu iz guzice, skolarac ga je preduhitrio i tako opalio iz svoje dvanaestogodisnje guzice da je Prdonja pozelenio. Izasao je na svom spratu, zavukao se kao mis u stan i danima nije izlazio. A onda se ohrabrio i nastavio je po svom, ne spominjuci neuspjeh kao da se nista nije dogodilo. Jedino je ostao strah da ponovo ne naide na malog. Ali mali nije bio prdonja, mali je bio mudri saljivdzija.

A onda se jednog sivog dana dogodilo nesto cudno u Prdonjinoj glavi staroj izmedu cetiri i pet decenija. Prdonja je odlucio da pobije sve ljude u liftu. Neki kazu da je razlog za to bila samarcina koju je dobio od jednog podstanara koji je vec skoro tri godine stanovao u zgradi, a toga dana je bio nesto slabijeg raspolozenja nego prethodnih godina. Od tog samara Prdonji je dugo zujalo u uhu. Prdonja se dugo spremao za kobni prdez. Danima je jeo grah i feferone. Kombinovao ga je i sa bobom, a kao desert je jeo kikiriki i kukuruz. Pa opet grah. Spremio se za misiju. Cekao je da ljudi krenu na posao, tada je lift najpuniji. Namjestio se na trecem spratu kako bi tada usao u pun lift, a do prizemlja ce otrov poceti djelovati. Ma, pocece vec na drugom spratu, a u prizemlju ce samo on biti ziv okruzen tim ljudima koje je zbog necega prezirao.

Zaustavio je lift, bio je pun. Uh, kako se Prdonja samo obradovao. Ljudi su se pogledali, ali izlaza nije bilo. Vrata su se zatvorila. Nadmocno ih je pogledao, nikad ni s kim od njih nije razgovarao, iako je dugo tu zivio. Skrivao se u stanu i gledao televiziju, a kad je kupio kompjuter, on mu je postao omiljena zabava, dane i noci je provodio ispred monitora. A onda je odlucio da ga pusti. I… Corak! Tih i nikakav. Umjesto gromoglasnog i ubojitog plina, izaslo je samo nesto tecno sto mu je zagrijalo i smocilo guzicu i gace koje je promijenio tri dana ranije. Razocarao se. Pokusao je opet, ali nista. Jos jedan corak. Za treci pokusaj bilo je kasno, stigao je u prizemlje. Vratio se u stan zeleci da svoju tragediju podijeli sa jos nekim prdonjom. Upalio je svjetlo ispred kupatila tuzan i razocaran sto niko nije obratio paznju na njegov corak i sto je sad ostao sa sobom i svojim neuspjehom u zadnjem dijelu gaca. Kad je usao u kupatilo zagledao se u ogledalo, a zatim je tako opalio jedan zalutali metak direktno iz anusa da je Prdonja sam sebe usmrtio vlastitim smradom. Grah, pasulj i feferon su mu dosli glave.

Nekoliko dana kasnije nije uspio vidjeti kako mu je zelja da prdi pred drugima i dugogodisnja karijera na sahranu dovela samo dva grobara sa gas-maskama. Brzo su zavrsili posao i pobjegli od smrada glavom bez obzira. U narednom periodu Prdonje se nikad niko nije sjetio.